Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Vera u Boga, pomoć u bolesti.

Moja baka mi je još kao devojčici čitala Bibliju, krijući od tate koji je bio komunista, dok se mama trudila da ravnotežom unese mir u život. Bakina priča, da u Bibliji nalazimo svu istinu ovoga sveta,  je bila najubedljivija  i iz nje je potekla moja je odluka da živim sa verom u Boga. Dragoceni mir mi je donosilo i molitveno pevanje u Crkvenom horu.

I moj život je bio pun iskušenja, nedaća i nesreća, a ipak mislim da je Bog uvek bio milostiv prema meni, pomagao mi. Najveće iskušenje koje sam doživela je suocavanje sa rakom dojke.

Prvo sam se upitala “Bože, zašto baš ja?“ Tek posle nekog vremena sam razumela da to pitanje treba da  postavim sebi. I bilo mi je lakše kada sam bolest shvatila kao opomenu  za neke moje pogreške ili kao posledicu nekih dogadjaja sa kojima se naprosto nisam mogla nositi u životu. Bolest nije bila kazna, ali nisam dovoljno pažnje obratila na rizike sa kojima sam živela. Moja majka je mlada umrla od raka dojke. Iznad svega sam želela potomstvo i dugi niz godina lečila sterlitet vantelesnom oplodnjom, ogromnom količinom hormona. Veoma sam osetljiva, i često se nisam mogla odbraniti od nepravde, od stresa koji me je lomio. U svojoj 40-toj godini sam počela da pušim, baš onda kada sam trebala više pažnje posvetiti zdravim stilovima života, češće da kontrolišem svoje zdravlje, više vodim računa o sebi. Vreme je sve brže  isticalo, a ja sam zanemarila sebe, i tu je podmuklo iznikao  karcinom.

Dijagnozu sam dobila. Rak dojke. Započelo je mučno i teško ispitivanje da li se, i koliko bolest proširila. Na kostima nejasna oštećenja, verovatno ne od bolesti. Ali nadjene su sumnjive promene i na drugoj dojci,koje su me jako unesrećile. I odjednom nešto što je potpuno iskomplikovalo dalje ispitivanje i lečenje, epidemija Korona virusa, zabrana kretanja, posebne epidemiološke mere, nemogućnost operacije. Trebalo je dočekati da prodje nekoliko nedelja do dana kada je bilo moguće otići na operaciju. Razum mi je bio neprijatelj danima i noćima, hranio se mojim strahom, a ja se borila umarajući telo svakojakim poslovima, da bih posle mogla zaspati.Slikala sam, i bivalo mi je lakše. Molila sam se Bogu, Svetom Antunu. Molili su se za mene moji prijatelji. Čitane su molitve za spas i zdravlje i u Manastiru Grgeteg. Kažu, udruženu molitvu Bog najbolje čuje i usliši. Poslao mi je pomoćnike na zemlji moju drugaricu onkologa, divnog hirurga i osobu, i moje prijatelje.                                Postoji još jedana vera, vera u lekare, u lečenje i moć lekova. Nauka i religija kao dve suprotnosti spajaju se kao dva dela u slagalici moga ozdravljenja. Jedan filozof je rekao: “Ljudski život je jedan od Božijih čuda, a Bog leči kroz lekare.“

Ja verujem da se sve dešava po Božijoj volji i život i bolest . I bez obzira što ne mogu da objasnim, verujući osećam duboko smirenje.  Vera mi podiže samopouzdanje, osećam se snažnije. Verujući, nisam sama i da dobila sam toliko tereta koliko mogu nositi. Kada se molim osećam da se oštrice stresa manje seku, dišem ravnomernije,  srce mirnije kuca. Iz trojstva Vere, Ljubavi i Nade dobila sam veru u izlečenje, ne razmišljam samo o bolesti, već tražim viši smisao, učim se da zavolim sebe, učim se traženju mira i sreće za ovaj deo života koji mi preostaje.

Pročitajte poučna priču:

Otisci u pesku

Jedne noći čovek je sanjao. Sanjao je da šeta po plaži s Gospodom. Preko neba prikazivali su se isečci iz njegovog života. Uz svaku scenu na pesku su se pojavljivala dva para otisaka stopala - jedan je pripadao njemu, a drugi Gospodu.

Kad je zadnja scena završila, još jednom je pogledao otiske u pesku. Uočio je da na mnogim mestima vezanima uz njegov životni put postoji samo jedan par otisaka. Takođr je uočio da je to vezano uz najteže i najtužnije događaje u njegovom životu.

To ga je uznemirilo, te je upitao Gospoda:
- Gospodine, rekao si: kad jednom odlučim slediti te, zauvek ćeš biti uz mene.Međutim, uočio sam da vezano uz nejteže trenutke mog života, samo je jedan par otisaka u pesku. Ne razumijem kako to da si me napuštao onda kad sam te najviše trebao.

Gospodin je odgovorio:
- Dete moje, volim te i nikad te ne bih napustio! U najtežim trenucima tvog života, tamo gde vidiš samo jedan par otisaka, bio sam s tobom i nosio te

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Koliko košta besplatno lečenje od raka dojke?

          I ovako skroman život većine našeg stanovništva, veoma bude narušen kada se bolest dijagnostikuje. Često i pored obaveznog zdravstvenog osiguranja  treba kupiti neki lek, platiti poneki pregled ili analizu, otputovati na konsultacije. Često predstoji i gubitak zaposlenja zbog očekivanog dugog odsustva sa posla ili većeg procenta invaliditeta. Sve su manji izgledi da bolestan čovek može nešto da improvizuje , da se snadje, jer je  skrhan, uplašen kako za sebe tako i za budućnost porodice.To može biti razlog što neke od  žena odustanu od borbe za život, gurnu glavu u pesak  i prepuste se bolesti. Neke od njih strpljivo čekaju mesecima medicinske analize i intervencije i dopuštaju rizik da napreduju u svojoj bolesti. Iz razgovora sa drugim pacijentkinjama  zabeležila sam najčešće pominjane prepreke na koje nailaze pacijenti.

Strah od nedostatka sredstava za život tokom bolesti, jer plaćanjem računa, troškova za svakodnevni život porodice, potrebe dece, malo preostaje za borbu protiv bolesti.

• Predugo čekanje na preglede, analize, pripreme za lečenje, realizaciju terapije. Zbog toga nam izbor postaju pregledi u privatnoj praksi koji su često  preskupi za većinu.(vreme i nedostatak strpljenja  je najveći neprijatelj u bolesti, želeli bi smo odmah nadoknaditi propušteno vreme.Redovnim kontrolama kod lekara, u većini slučajeva bi se bolest ranije otkrila i kroz redovnu procedure).
• Nedovoljno novca za troškove prevoza u udaljenu medicinsku ustanovu na brojne komisije, preglede, terapije, koja se refundiraju tek nakon izvesnog vremena od obavljenog pregleda. Na sve te preglede uplašeni pacijent ide sa pratnjom, koja ne može daostvari putne troškove. U još težoj situaciji su osobe koje žive na selu, i najpre bezbroj puta moraju doći u  regionalnu bolnicu a potom u udaljene Institute.(Za bolest smo uvek nepripremljeni. Skromna sredstva su uvek opredeljena za ono što smo želeli ostvariti, nije planirano za bolest. Potrebno je  da se uvek misli i bude oprezan na sva životna iznenadjenja.)
• Za vreme bolovanja, zaposlenim osobama se plata smanjuje na 65 %. Bolovanje često traje više meseci, a troškovi života u bolesti se višestruko umnožavaju. Nisu svi lekovi na pozitivnoj listi,poneki i jesu, ali ne za sve dijagnoze, pa pacijenti moraju za njih izdvajati i nekoliko hiljada evra na mesečnom nivou.(Predstoji nam borba da se obezbede veća i bolja prava za osobe lečene od raka kroz zakonske promene).
• Mnogi pribegavaju promenama navika u ishrani, vitaminima, suplementima. Preporuka je za intenzivnu negu kože,  ožiljka od operacije, što takodje nije jeftino (Potrebno je da se savetujemo sa lekarom da li je sve ovo neophodno)

Ništa novo nisam rekla, ali bih volela  da zajedno dopunimo ovaj spisak da bi smo mogle bolje da zastupamo svoje potrebe i prava.

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

Zašto je važno otvoreno govoriti o bolesti? Kada saznamo da imamo RAK treba li otvoreno da pričamo o tome ili da krijemo?

 Moja pokojna majka je ćuteci o simtomima koje je primetila, o bolesti progovorila tek kada je bila u poodmakloj fazi, sa metastazama u limfnim čvorovima, uvučenom bradavicom.  Samo su ukućani znali o bolesti  kada smo pokušali lecenje. Amputirana joj je dojka, odustala je od svake terapije, izolovala se, ćutala, ponašala se kao da je sve normalno,a kada je umrla komšije su se čudile “kako tako odjednom?”

   Smatram da bolest ne treba kriti i TREBA REĆI zato što:

• Bolest nije sramota, niti stigma
• Kada kažemo istinu, osvešćavamo je i čujemo sebe
• Dobro je pisati dnevnik, zapisivati emocije jer deluje terapijski /ekspresivno pisanje/bićemo o spremniji da udjemo u borbu sa bolesti, ne skrivajići se i troseći energiju na izgovore,suzbijamo depresiju koja koči racionalnost.
• Ako kažemo da hoćemo da se borimo imamo veću odgovornost prema sebi i okolini i manje su šanse da odustanemo. Mobilisaćemo snage iz svoje socijalne mreže koji žele da nam pomognu, rečima, postupcima na osnovu prepoznatih potreba
• U nevolji se prepoznaju pravi prijatelji
• Svojim primerom pomažemo drugim obolelima da savladaju otpore, odu lekaru, a posebno motivišemo na rano otkrivanje bolesti, motivisemo na akciju, na istrajnost
• Važno je uključiti se u udruženje pacijenata gde se edukujemo, hrabrimo, komuniciramo, dobijemo prave savete stručnjaka, konkretnu pomoć lekara, psihologa, socijalnog radnika, nutricioniste i drugih
• Zajednički kroz udruženje pacijenata možemo da tražimo veću dostupnost savremenih lekova za  obolele od karcinoma,  prepoznamo konkretne potrebe obolelih koje ne mogu da realizuju bez podrske, i borimo se za rusenje predrasuda o bolesti i bolesnima

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa malignom bolesti. 

                Šta okolina treba/ne treba da pita/kaže osobi koja je obolela od raka

 Pravilo: ako ne mozete pomoći,nemojte ni odmagati, makar koliko Vam namera bila dobra. Kada odjekne vest da  smo oboleli od raka za druge to deluje  kao šok.  Niko ne ostane ravnodušan,  jer mnogi imaju iskustvo bolesti u porodici, a svako u podsvesti ima  strah da mu se to može dogoditi.

        Tada svi zovu telefonom, pitaju, daju podrsku, nude pomoć. Najčešće su to  pravi prijatelji koji ostaju sa Vama i kada se javi nevolja, ali bude i onih koji posle prvog poziva, kada čuju ono što su želeli  odustaju od dalje podrške i  ostaju sa strane. Moj stav je da treba istinu o bolesti reći  prilagodjeno svakom ponaosob.  Ja sam ovako govorila: “Imam karcinom, sve je u toku, dobro sam”. I često, poučena pitanjima koja su mi postavljali rekla: “Ovo je dovoljno, nemam dalje ništa da kažem”. Kada neko ima saznanje da je  oboleo od raka oseca se loše, ne može sve ni da čuje, a kamoli da posluša. Najbitnije je da čuje svog lekara onkologa i da sledi što mu se kaže.

Čula sam stotine pitanja,ali i saveta, i kada sve saberem podelila bih na dve grupe:

Šta se može pitati/ reći

• Ohrabriti i potruditi se da se da razgovor bude uobičajen
• Može se pomenuti primer uspešnog lečenja, nepromenjene dužine života sa bolesti…
• Ponuditi pomoc, ali ne formalnu već konkretnu (snabdevanje potrepštinama nakon operacije, spremanje kuće, skuvati i doneti ručak, odvesti kolima na kontrolu, prosetati psa)
• Predloziti neku zajedničku aktivnost kada se oporavka(šetnja, razmena knjiga, stampe)
• Ako možete pomozite finansijski, budite jasni za čega, koliko
• Budite jasni i precizni u šta mozete ponuditi, kada, koliko puta….

Šta  ne treba pitati/reći

• Ne treba plakati, sažaljevati
• Ne pitati u kojoj si fazi bolesti, ima li nade, ima li metastaza..kada to ni oboleli ne zna
• Ne ulaziti u sitne detalje oko znakova bolesti, pitati hoce li ti odseci jednu dojku, obe... hoces li se zračiti, dobijati hemoterapiju i navoditi kako je to „strašno“, ali se izdrži, ne navodite primere neuspešnog lečenja ako i znate
• Nemojte reći „ako budes u finansijskoj krizi reci mi“već ponudi šta mozes, jer znas da lečenje ima mnogo troskova
• Ne zasipajte odmah savetima o alternativi i raznim preparatima, jer konfuzija ometa , a najpre treba slušati lekara
• Ne govorite loše o ustanovi (“bolje da si išao u drugu bolnicu”) gde ce se lečiti, o lekaru, širiti eproverene glasine

Vera Blanuša (60) socijalni radnik, želi da Vam pomogne savetima iz svog iskustva sa
malignom bolesti.
NE GURAJTE GLAVU U PESAK
Ako Vam otkriju malignu bolest ili saopšte da postoji sumnja, ne minimizirajte, ne negirajte.
Treba prihvatiti da je i bolest kao i život normana pojava. Razmišljajte o poslovima koje treba da
obavite, pripremite se i uradite sledeće:
- Razmislite koji Vam mogući problemi predstoje i ko bi mogao da Vam pomogne
savetima ili konkretno. Ova pomoć će biti dragocena i Vama i pomagačima, koji neće
okolišati i uradiće prave stvari.
- Pripremite potrebne upute, zakažite termine pregleda.
- Informišite se o bolovanju, visini naknade za bolovanje, o godišnjem odmoru. Ako ste na
bolovanju dohodak je manji, najpre izmirite uobičajene mesečne troškove i nove
pripritete kao što su lekovi i slično...
- Radi svog unutrašnjeg mira rešite nerešene imovinske odnose, odredite osobu koja će
Vam pomoći tokom lečenja i ako je potrebno regulišite ugovorom, testamentom…
- U svom okruženju se družite samo sa ljudima koji Vam prijaju, pravim prijateljima koji
će Vas bodriti, motivisati, prijatelje koje razumete.
- Povedite više brige o svojoj udobnosti, o higijeni doma, o ishrani, o tome šta se
preporučuje i osmislite jelovnik.

O svemu treba razmisljati jos dok smo zdravi. Bolje ćemo se osećati i napravićemo reda u svom
životu za života, makar koliko on trajao.

Dugo sam razmišljala na koji način da započnem pisanje ove priče. Bilo je tu dosta piši-briši momenata. Valjda je tako i kada su neki životni događaji u pitanju. Želeli bi smo da imamo taj piši-briši momenat na raspolaganju. Da stisnemo magično dugme DELETE i izbrišemo neke događaje koji nam se ne dopadaju i ispišemo nove redove onako kako želimo i kako nam odgovara.
U životu nema briši momenata, ali zato su nam momenti kojima ispisujemo svoj život veoma dragoceni. Posmatrajući svoj život i živote ljudi oko sebe shvatila sam da je život skup lepih i manje lepih događaja koji se konstantno prepliću. Valjda da bi držali neku kosmičku ravnotežu ili šta već. Ne zalazim puno u razloge zbog čega je to tako.
Moje ime je Radoslava i moj život do 28. godine je obilovao samo lepim događajima. Ušuškana u svoje devojaštvo, završavala sam master studije, radila u struci, imala divnu porodicu i rodbinu i mnoštvo prijatelja sa kojima sam se družila i izlazila. Šta više čovek da poželi. Zdravlje se nije dovodilo u pitanje, jer ko dovodi zdravlje u pitanje sa 28 godina. Sve dok...
U aprilu 2017. nisam napipala jedan čvorić na svojoj levoj dojci. Unutrašnji glas i intuicija su mi govorili da to ne bi trebalo da bude tu, ali je razum nadvladao i rekao da to nije ništa i da je sve u redu. Da bih umirila svoju intuiciju zakazala sam ultrazvuk. Došla sam u zakazanom terminu i doktorica je počela sa pregledom. Kada je došla do mesta na kojem se nalazio čvorić zastala je, nekoliko puta je prešla preko tog mesta, njeno lice je promenilo izraz, a u ordinaciji je zavladala neka čudna energija. U mom telu su se popalile sve lampice, a intuicija je vrištala jače nego ikada. Bez bilo kakve reči suze su same počele da se slivaju niz moje obraze. Doktorica je završila pregled, izdiktirala izveštaj sestri, uputila mi reči ohrabrenja i podrške i uputila me je na mamografiju. Istog dana je urađena i očitana mamografija, a ja sam upućena u Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Na Institutu mi je urađena core biopsija. Po dobijanju nalaza definitivno smo dobili tačnu dijagnozu sa svim karakteristikama karcinoma.
Saznanje da imam karcinom je bilo poražavajuće. Nikada do tada u svom životu nisam osetila toliki strah i toliku nemoć. Refleks za gutanje sam potpuno izgubila, jutra i večeri kada ostaneš sam sa sobom i svojim mislima su bili najteži. Počela je trka za životom u kojoj je neprijatelj već u prednosti. Naredne sedmice su mi prošle u izmaglici. Rađenje dodatnih analiza, ultrazvukovi ostalih organa, magneti, scintigrafija kostiju i iščekivanju rezultata. Već si istrgnut iz svoje zone komfora i više nisi siguran ni u ostatak rezultata šta će pokazati. Kako dolaze jedan za drugim rezultati, tako te je sve veći strah da ih otvoriš. Odjednom počinješ da barataš apsolutno svim terminima koji su ti do tada bili potpuno strani. Prikupili smo svu neophodnu dokumentaciju i 25. maja 2017. bila sam spremna za svoju prvu hemioterapiju. U tih mesec dana naučila sam da živim sa svojim podstanarom, jer sam znala da ćemo jedno vreme provesti zajedno. Više ga se nisam plašila, jednostavno bio je tu i ja više ništa nisam mogla da uradim povodom toga sem da i ja njemu objavim kontra napad.
Osvanuo je 25. maj i ja sam krenula na svoju prvu hemioterapiju ne znajući šta me čeka. Išla sam u nepoznato, a kažu da je strah od nepoznatog jedan do čovekovih najvećih strahova. Tako je bilo i sa mnom. Pokucala sam na vrata čuvene sobe broj 2 na Institutu, kasnijeg zbornog mesta svih nas koji čekamo da primimo terapiju i ušla. Sa druge strane vrata su bili medicinska sestra i tehničar. Maksimalno predusetljivi i saosećajni doprineli su da se osetim malo bolje.
Nakon prve terapije došla sam kući. Sve što sam očekivala da će biti je izostalo i ja sam se osećala dobro. Nisam osećala nikakve promene. Osluskivala sam svoj organizam i u skladu sa tim radila svoje aktivnosti. Kako sam se osećala dobro, nastavila sam sa redovnim životnim aktivnostima i deset dana nakon prve terapije sam izašla na ispit koji sam položila. Nedugo posle toga mi je opala kosa. Taj momenat sam spremno dočekala i unapred se pripremila na njega. Ovog puta nije bilo iznenađenja. Ošišala sam svoju dugu kosu neposredno pre opadanja.
Uporedo sa hemio primala sam i biološku terapiju za moju vrstu karcinoma koja mi je bila od velike pomoći. Do osme hemioterapije, koliko sam ih ukupno primila pre operacije, kad se pogledam u ogledalo, posmatrao me je moj novi lik. Lik bez kose, trepavica i obrva, ali lik koji bije jednu važnu životnu bitku i rešen je da u njoj pobedi. Ponosno sam šetala svoje lice i frizuru. Lice i frizuru jednog borca. U tome su mi u mnogome pomagali porodica, rodbina, prijatelji i kumovi. Srecna, ponosna i zahvalna što su mi u tim trenucima vetar u leđa i velika podrška.
Krajem novembra 2017. došlo je vreme za konačnu, odlučujuću bitku, zvanu operacija. Operacija je urađena na Institutu u Kamenici. Ni jednog trenutka nisam brinula o tome. Verovala sam sigurnim rukama svog hirurga. Operacije je prošla dobro. Neželjeni gost je odstranjen iz mog organizma. Nakon nekoliko dana sam oporavak nastavila kući.
Nastavila sam redovno da dolazim na biološku terapiju, a posle i na terapiju Zoladexom uz Arimidex na Institut, kao i da idem na redovne kontrole. Stvorila sam svoj mikro svet tamo. Ljude kojima verujem i kojima sam zahvalna što su doprineli tome da sam ja danas zdrava osoba.
Izborila sam se sa svojim strahovima. Nije hrabar onaj koji se ne plaši, već onaj koji se plaši, ali ipak ide napred u borbu.